Manga preporuke #1 - Legenda o najsnažnijem čoveku Kurosavi

Saikyou Densetsu Kurosawa (The Legend of the Strongest Man Kurosawa) je fantastičan japanski strip (od sada pa nadalje koristiću termin "manga"). Prvo što nekim čitaocima pada na pamet na spomen mange jeste verovatno nešto kao Naruto ili Zmajeva Kugla. Ne čitaoče koji ovo misliš, ovde nema likova sa supermoćima, epskih borba dobra i zla, protagonista koji uvek pobeđuju, niti bilo kojih drugih stereotipa (tipa kosa ludog izgleda i preterano velike oči). O čemu se onda ovde zapravo radi? Kurosava, naš "junak", је ekstremno normalan lik. Star je 44 godina i ceo život provodi radeći kao građevinski radnik. Nema talenata, niti je harizmatičan ili lep. Ukratko - Kurosava je potpuni promašaj u životu. Ispod ove ružne ljušture od koje svi zaziru krije se čovek dobrog srca koji pati zbog toga što nije prihvaćen od strane većine poznanika još od malih nogu. Na njega gledaju kao na glupog čoveka koji nema osećanja, i koji često koristi snagu, jer za bolje ne zna. Ipak, jedne večeri kada je pijan po stoti put, a i sit svega, donosi veoma važnu odluku - promeniće se i ujedno naterati ljude da vide kakav je on čovek zapravo. Kroz mangu pratimo njegov pokušaj metamorfoze. Put, nažalost, nije tako lak i naš junak nailazi na mnoge probleme, sebi postavlja razna pitanja vezana za ljudsku egzistenciju, kontemplira o mnogim stvarima, čudi se raznim prizorima. Raduje se, plače, oseća bol, stvara nove prijatelje, ali takođe i neprijatelje.

Ljudi su samo delimično krivi za svoj pogrešan utisak o Kurosavi. Kurosava svojim ponašanjem odaje takav utisak da je teško ne misliti tako nešto o njemu, sem ako ga ne poznajete lično. Stidljiv je i čudno se ponaša. Ipak, nemoguće je da će ga osoba koja čita mrzeti, jer će pre ili kasnije početi da saoseća sa njim, što je i bio cilj autora. Izmene na Kurosavi se ubedljivo primećuju, nisu uopšte forsirane i potpuno su prirodne. Uspeva da ostavi čitaoce bez daha i da izazove divljenje u njima. Uistinu, Kurosava je kao što podnaslov ove mange kaže - najjači čovek. Ne samo fizički, već i psihički. Ima momenata kada je u strahu, ali zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti i duhu, gura napred. Ipak, on nije perfektan, ne uči uvek iz svojih grešaka i ispada glup u nekim situacijama, ali ga to čini i pravim čovekom. Zbog ovoga uspeva da stvori sinergiju sa čitaocem. Nije prelep, pametan, niti ima supermoći. On je jednostavno depresivna osoba koja provodi svoj život veoma generično (ide na posao, posle se napije, zatim ide kući i spava). U nekim trenucima pokazuje jaku snagu volje ili kritičko razmišljanje (npr. u toku fudbalske utakmice odjednom kreće da kontemplira o sreći). Jednostavno, on je slika i prilika depresivnog čoveka osrednjih godina. Autor je previše dobro poznavao ovakav tip ličnosti, ako i sam to nije bio. Kurosava započinje putovanje tako što pokušava da pridobije ostale građevinske radnike, ali bez obzira na brojne pokušaje, ne uspeva. Dovodi sebe u brojne situacije u kojima liči na negativca, i zbog toga ga radnici mrze još više. Zato što je baksuz, Kurosava uspeva da sebe ovim pokušajima nekako uvuče u tuču, i to sa bandom srednjoškolaca. Šta se dešava dalje...pa, saznajte sami. Stil crteža će nekima smetati, ali nadam se da će istrajati, jer je ovo po meni najbolja manga ikada. Nikada u svom životu nisam pročitao neko delo koje toliko maestralno meša komiku sa dramom, i nikada nisam osećao toliku žalost i toliki smeh u isto vreme. 

PC "Master" Race

Hteo sam da se pozabavim jednom zanimljivom temom u današnjem tekstu. Sve češće i češće na internetu nailazim na komentare tipa "PC MASTER RACE" (da, krupnim slovima). Komentator ovime izražava svoje mišljenje da je PC najbolja platforma za gejming i ne govori merilo na osnovu kojeg je došao do tog zaključka. Da li su ti brojni komentatori u pravu? Naravno da nisu. Potrebno je dosta znanja o video igrama (likovi koji misle da je pravilan termin "igrica", koji nemaju mentalnu predstavu o svetu video igara pre  Kanter Strajka 1.6 mogu da odmah stisnu iksić) da bi ovakva tvrdnja imala kredibilitet. Većina koja ovo izgovara nema to potrebno znanje, čak ima i atribute koji odgovaraju onima koje sam naveo u zagradi u prethodnoj rečenici. Iz tih atributa možemo da deduktivno dođemo do sledećeg zaključka - oni imaju veoma različitu predstavu o video igrama, kao i većina ljudi na ovim prostorima. To je ipak, tema za sebe, i to ću da ostavim za drugi put. Hajdemo da se sada skoncentrišemo na samo znanje tih osoba o igrama, ne za njihov mentalitet vezan za igre. Ovde bih izdvojio tri vrste takvih ljudi: despodentne, plauzibilne i elitiste. Razmotrićemo svaki od ta tri tipa malo pažljivije. Krenimo od onog tipa koji ja zovem "despodentni". Zbog čega ih tako nazivam? Iz prostog razloga, jer misle da mnogo znaju, a skoro ništa ne znaju. Tipičan predstavnik ove grupe je osoba koja provodi većinu svog gejmerskog vremena igrajući neku onlajn multiplejer igru (npr. League of Legends), i pored toga poseduje znanje vezano za maksimalno dvadeset igara, računajući samo franšize a ne svaku pojedinačnu igru u franšizi (npr. Assassin's Creed 1, 2, 3 se računaju kao jedno). Naravno, pod "poseduje znanje" mislim na to da je prešao igru (onlajn, sportske, trkačke i borilačke igre ne računamo, jer ne mogu da se pređu), tako da se čitanje naslova igre ne računa. Većina njih, ipak, ne zna za više od deset igara ako uzmemo ovaj kriterijum u obzir, i retko ko stigne do 20, a u ekstremnim slučajevima i prebaci tu cifru. Dobar deo ovakvih gejmera koji izgovaraju "PC MASTER RACE" frazu se nalazi na našim prostorima. To su uglavnom deca između 10 i 15 godina starosti koja vise na Fejsbuku i Jutjubu, lajkovali su nekoliko gejming stranica, videli neke stvari preko Jutjuba i sada misle da znaju mnogo, a ne znaju skoro ništa. Pored toga što nemaju potrebno znanje o gejmingu da bi tvrdili da je PC master race, takođe ni ne znaju osnove stvari vezane za računarsku tehnologiju. Ukratko rečeno, ove osobe nisu vredne vaše pažnje, i u najvećem broju slučajeva argumenti koje ste otkucali neće ni razmatrati jer ne žele da malo više razmisle o tome, a to opet, proizilazi iz onog mentaliteta vezanog za video igre, a o tome ću se pozabaviti u posebnom tekstu. Pre nego što nastavim dalje, želim da kažem da ovim tekstom ne impliciram to da svi koji igraju video igre trebaju da ih proučavaju ili da se njima mnogo posvete, već samo želim da despodentni shvate svoje neznanje i da, kada se priča o najboljim igrama ikada npr., ne izražavaju kao da su apsolutno u pravu. Moving on, drugi tip zovem "plauzibilni". Oni su bolji od despodentnih kada je znanje u pitanju, ali opet, te nijanse veoma variraju od osobe do osobe, i skoro ih je nemoguće definisati ovde. Ipak, najčešće sam nailazio na one koji se razlikuju za neku manju nijansu od despodentnih. Uzeću FPS žanr kao primer da bih naveo na šta mislim. Sa jedne strane, imamo despodentnog koji svoje vreme najviše provodi na Call of Duty ili Battlefield FPS-ovima, a sa druge strane tu je plauzibilni koji se zabavlja sa malo drugačijim stvarima, tipa Half-Life serijal. Ja tvrdim da je razlika između Half-Life-a i CoD-a velika, ali zašto onda pričam da su plauzibilni samo za nijansu bolji od ovih prethodnih? Prosto, jer se još uvek nisu oslobodili tog problema koji se javlja kod njihovih "kolega", a to je mišljenje da mnogo znaju, ali se pored toga javlja i još jedan, dodatni problem - oni ne samo da misle da mnogo znaju, već i kritikuju ove despodentne, misleći da su oni mnogo iznad njih, a u razlika je od samo nekoliko stepenika. Ako malo logički razmislimo nakon ove tvrdnje, jedna stvar je očigledna - da se plauzibilni više zanimaju za igre, čim osećaju potrebu da ne samo ispoljavaju svoje znanje o igrama, već i da kritikuju određene ostale gejmere, misleći da su mnogo iznad njih. To je ta potreba koja se javlja svakome ko pređe na ovaj nivo (primer bi bio neki Srbin koji je igrao Kanter celog života, zatim se zainteresuje za neke mejnstrim igre, odigra ih, i kreće da se smeje ostalim srpskim gejmerima koji tamo gde je on nekada bio). U suštini, oni osećaju veće zadovoljstvo od despodentnih, i osećaju da imaju mnogo više znanja, i sa mnogo više samouverenja ga izlažu. 

Jedna od potkultura PC Master Race-a je prikazana na ovoj slici, gde je Gabe Newell predstavljen kao vođa "master" rase PC gejmera. Ova potkultura se razvila na gejming subredditima, gde uvek vlada fanatizam vezan za Steam i Gabe-a. Karakteristična odlika ovakvih slika je predstavljanje PC "Master" rase kao mišićavih pojedinaca, želeći tako da simbolišu snagu svojih mašina

Pre nego što nastavim dalje, hteo bih da napomenem dve stvari, prvo - ovo nije stroga podela, veoma sam svestan da postoje oni koji ne mogu da se svrstaju u bilo koju od ovih kategorija, a drugo - određene osobe prvog i drugog tipa imaju određene zajedničke atribute. Najglavniji bi bio taj da, iako koriste argument za kvalitet grafike na PCju, ne kupuju grafičke i procesore da bi mogli da igraju sa 60fps na 1080p rezoluciji sa 120hz refresh rate, kao što stalno napominju. Ne kažem da njihov argument nije tačan, skroz suprotno, oni su skroz u pravu, ali zašto to promovišu kada oni sami ne iskorišćavaju taj potencijal? Zašto je za njih baš PC najbolja platforma za gejming, kada ga ne iskorišćavaju do maksimuma? Odmah će svako da kaže - igre. O tome ću uskoro da kažem nekoliko stvari, samo da spomenem treći tip. Na kraju imamo elitiste, i po meni, oni mogu biti ili dobri ili loši. Obe podvrste poseduju veliko znanje o video igrama, razlika je samo u tome koliko su agresivni kada su njihovi stavovi u pitanju. Dobri elitisti shvataju greške drugih, ali najčešće ne učestvuju u raspravama, a loši za razliku od njih, vole da se svađaju i često započinju rasprave, čak i sa despodentnima (a mi znamo, kao što smo utvrdili ranije, da njih skoro uopšte ne zanimaju igre toliko, i da samo vole da bace neki komentar da bi se osećali pametno, a argumentaciju i kriticizam loše primaju). Želeo bih da sada preko Fallout franšize predstavim sva tri tipa gejmera (ali ne gejmera uopšte, već gejmera koji izgovaraju frazu "PC MASTER RACE", setimo se, to je glavna tema ovog teksta).

Konzolaši su uzvratili udarac pravljenjem raznih izmenjenih verzija originalne slike gde prikazuju sebe kao Master Race, ili sebe zajedno sa PC-jem kao Master Race

Fallout serijal se sastoji od Fallout 1, 2, Tactics, Brotherhood of Steel, 3 i New Vegas. Despodentni ne bi igrao Fallout serijal, tako da za njega nemam šta da predstavljam. Plauzibilni može da favorizuje ili Fallout 3 (ako je samo za jednu malu nijansu iznad despodentnog), a ako nju favorizuje, to je verovatno prva i jedina Fallout igra koju je odigrao, ostale je probao i ne
sviđaju mu se, ili mu se sviđa samo New Vegas, ali manje od trojke (pričaću o ovome u zasebnom tekstu), ili može da favorizuje New Vegas (ako je više nijansi iznad despodentnog, ali kao što sam ranije napomenuo, ove podele nisu stroge, i neko može da npr. favorizuje New Vegas, i da je to jedina ili jedna od malih razlika, a po ostalim preferencama pripada despodentnom tipu), Elitisti će favorizovati Fallout 1 i 2, stare CRPG-ove koji se ne mogu svariti lako, i za koje je potreban specifičan ukus. Pre nego što nastavim dalje, siguran sam da se većina pita kako ja mogu da određujem koja je igra bolja od koje. Zar nije sve subjektivno? Do neke mere jeste, ali smatram da igre imaju elemente koji mogu da se objektivno sagledavaju (gejmplej i priča npr.), pored onih subjektivnih elemenata (atmosfera igre npr.), ali uostalom, o tome ću više pisati u nekom drugom tekstu. Znači, moj glavni argument za sada je taj vezan za znanje samih likova koji izgovaraju ovu frazu. Ipak, to nije jedini argument, jer bez obzira što ti gejmeri nemaju znanje, to ne znači da je tvrdnja netačna. Zašto ne bismo pogledali samu suštinu ovog argumenta - igre. Već smo utvrdili pre nekoliko pasusa da deo likova koji govori o tome to ne iskorišćava, a drugo, bila bi tuga kada bismo od svih mogućih platformi pričali da je PC najbolji zbog grafike (eto, spomenuo sam platofmer i setio se konzola, o njima nisam pričao, ima ih toliko mnogo, samo ću ukratko spomenuti da despodentni ne mogu da navedu pravilno ime jedne konzole, ili mogu, ali u manjem broju, da plauzibilni mogu da navedu više konzola, a da elitisti poznaju skoro sve konzole). Glavni argument koji se koristi za to da je PC najbolja platforma je to što može da emulira igre sa konzola. Ovaj argument mi nikada nije bio jasan, jer da te konzole nisu postojale na prvom mestu, PC ne bi imao šta da emulira. Ako neko krene da mi govori da bi te igre izašle za PC da konzole nisu postojale, mogu da im se samo smejem u lice ako misle da bi izgledale isto kao što izgledaju na konzolama. Ne, PC gejming publika je drugačija, način objavljivanja igre je drugačiji, plus ako uzmemo u obzir da mislim i na igre osamdesetih, tek onda imamo problem. Drugi argument je to da PC ima mnogo bolje igre nego konzole. Ovaj argument najčešće izgovaraju loši elitisti, koji su zagriženi ljubitelji vestern igara. Ne moram da govorim zašto je ovaj argument loš naravno, uvek je loše uhvatiti se kompletno za jednu stranu spektruma. Ipak, pogledajmo malo ekskluzive koje PC ima.

Primer 4chan potkulture PC Master Race-a, razlika sa Reddit potkulturom je primetna

Bacimo pogled na DOS, koji ćemo upoređivati sa četvrtom generacijom konzola. Ako gledamo 2D platformere, za DOS možemo da navedemo Jazz Jackrabbit 1, Commander Keen serijal, Crystal Caves i Abuse. Za četvrtu generaciju konzola možemo da navedemo Yoshi's Island, Sonic the Hedgehog 3, Sparkster i Gunstar Heroes (zapravo, mnogo više mi pada na pamet, ali da budemo fer kada je broj igara u pitanju). Nezvanični koncezus je to da su 2D platformeri za tu generaciju konzola bolji. Ako gledamo trkačke igre, DOS ima npr. Wacky Wheels, a konzole tog vremena Rock 'n' Roll Racing, Super Off Road itd. Opet, koncenzus je na strani konzola. Ako uzmemo SHMUP igre, DOS ima Tyrian (jedina koja mi pada na pamet), a konzole Gradius, Parodius, Super R-Type, Darius, Axelay, mogu ovako do sutra. Opet, koncezus je na strani konzola. Mogao bih ovako za svaki žanr osim strategija, point 'n' click igara i tekstualnih avantura, ali shvatate poentu. DOS je mediokritet od platforme, i ovi koji se deru "PC MASTER RACE" za igre odatle i ne znaju. Sada, neki će pokušati da opravdaju ovaj mediokritet DOS igara time što PC nije ekskluzivno platforma za video igre. Te osobe su potpuno u pravu, ali da li je to argument? Nije, jer mi sudimo o platformi na osnovu igara. Neću da kao merilo kvaliteta neke platforme uzimam u obzir to da mogu da stavljam koji god želim wallpaper. Da, praktično je imati platformu koja ima i igre, a i programe, ali mi ne gledamo raznovrsnost sposobnosti, već raznovrsnosti igara. Ako pak, uzmemo da gledamo neke kasnije ekskluzive, one nakon DOS-a, možemo da nađemo neke dobre igre, ali kada se to sve sabere sa svim ekskluzivama konzola, ne može da prismrdi. Jeste, većina konzola može da se emulira u današnje vreme, i PC jeste pobednik kada je taj backwards compability u pitanju, i jeste najbolja platforma, ali ne onako kako je određeni gejmeri zamišljaju. Najbolja je platforma, jer može da pruži onom pravom gejmeru mogućnost da isproba igre sa brojnih platformi, a pored toga i ponudi ekskluzivne PC igre, nije najbolja zbog najbolje grafike, ili zbog toga što možeš da se hvališ da možeš da emuliraš sve konzole. Ne bi mogao da one nisu postojale na prvom mestu, a drugo, jedna konzola je spasila tržište video igara (čudno da nisam veći deo teksta posvetio ovome, ali kada bi trebalo da otkucam sve što mi je na pameti, ovo bi bio dugačak tekst, a već i jeste). Treće, konzole takođe imaju dobre igre. Rispekt za konzole, rispekt za PC, ne PC Master Race, vec Idort Master Race (Konzole + PC).

Nakon pročitanog teksta, da li možete uočiti greške na ovoj slici?

 

Gejming na mobilnim telefonima

Nikako da razumem masovnu popularnost igara za mobilne telefone, a verovatno nikada i neću. Razumem da ljudi vole da igraju nešto dok su van kuće, ali zar nisu portabl konzole bolji izbor? Igre za mobilne telefone ne nude neko dobro igračko iskustvo i dizajnirane su, po meni, za slučajeve dosade koji su dodatno otežani nemogućnosti pristupa konzoli ili kompjuteru - imaju jednostavnu premisu i nemaju kraja. Naravno, ima igara koje odstupaju od ovoga, ali da li bi stvarno neko npr. igrao Sims preko mobilnog telefona umesto preko kompjutera? Nema razloga zašto bi neko odabrao ovo prvo, osim ako nema pristup nečemu boljem. Igre za mobilni telefon su definitivno ono što bi englezi rekli - last resort. Ipak, ima osoba koje igraju ove stvari dok su kod kuće. Najpoznatiji primer je Angry Birds. Ova igra je prvi put je izbačena na tržište 2009. godine od strane finske kompanije Rovio Entertainment i ubrzo stiče masovnu popularnost. Kako je ovo postignuto? Najbitnija stvar je kopiranje ideja iz flash igre "Crush the Castle". Ipak, nije samo to dovoljno već i marketing koji se odigrao. Skoro svaka osoba je znala za ovu igru, bez obzira na to što je nije svako igrao. Da bi dodatno povećali popularnost a i omogućili sebi ekstra love, kompaniji je trebalo nešto prepoznatljivo. To su naravno bili glavni junaci ove igre - ptice.  Toliko su postale popularne da imaju licenciranu robu tipa majice, šolje i kačketi, pa čak i razne animacije koje nisu tu zarad reklamiranja igre već samo da bi fanovi mogli da gledaju šta te simpatične ptice rade. Rovio je davno izbacio podatak u kojem stoji da se Angry Birds prodao u više kopija u poređenju sa čitavom Mario franšizom. Ovaj podatak je tačan, ali ne potpuno, pošto ako uzmemo u obzir da je Angry Birds dostupan na skoro svim platformama (pa i PC-ju) i da košta jedan dolar (ili je potpuno besplatan) onda je jasno zašto se prodalo više kopija, tako da je upoređivanje nepravedno. Angry Birds je igra osrednjeg kvaliteta koja nema toliko toga da ponudi igraču osim šarenih boja, ne toliko kreativnih nivoa i pojednostavljenog gejmpleja, koji je uzet iz Katapult žanra, podvrste Puzzle žanra, koji je nastao u Flash igrama a danas se može naći i na mobilnim telefonima zbog Angry Birds-a koji je to popularizovao. Za uspeh ove igre su dodatno zaslužni takozvani kežual gejmeri koji isključivo igraju jednostavne igre. Postoji nekolicina novih verzija igre (Star Wars (tako je, čak i ovoga ima), Rio, Seasons itd.) od kojih bi ja jedino izdvojio Angry Birds Space koji je veoma osvežavajući u poređenju sa ostalim verzijama igre i da je to jedina Angry Birds igra koja bi trebalo da se proba. Ako žudite za Katapult igrama, možete slobodno da pređete na Crush the Castle koji pored nastavka ima i Level Pack koji sadrži kreacije drugih igrača.

Angry Birds

 Crush the Castle Players Pack

Zašto sam protiv gejminga na mobilnim telefonima? Izostavljajući igre tipa kojeg sam pomenuo gore (jednostavna premisa i bez cilja), imam dodatnih razloga. Prvi razlog, previše je malo pažnje posvećeno bilo čemu što nije pojednostavljivanje igre. Ove igre su veoma jednostavno dizajnirane i nemaju nikakvu vrednost osim ubijanja vremena, što se može činiti i sa mnogo boljim alternativama, neke od kojih se čak nalaze na samom mobilnom telefonu (tipa emulatori). Flash igre su takođe jednostavne, ali su mnogo kompleksnije u poređenju sa igrama tipa Angry Birds, Cut the Rope i Fruit Ninja. Odlične flash igre bih mogao da nabrajam do sutra, evo samo nekih primera: Epic Battle Fantasy 3 (ovo sam prešao za oko 12h, odličan potezni RPG), The Fancy Pants Adventure World 2 (kreativna platformska igra), Neon Rider (dobra trkačka igra, možete praviti svoje staze i deliti sa drugim igračima). Sam uspeh ove vrste igara podstiče degradaciju kompanija i to je drugi razlog. Veoma logično - ako kompanije više profitiraju ovim putem, a verovatno hoće, pošto zainteresovanje za ove vrste igara nažalost sve više raste, nastaviće da izbacuju takve igre ili će početi da rade grozne rimejkove svojih starih igara kao što je to npr. rade Square Enix i Capcom. Pod degradacijom ne mislim na propadanje kompanije u bukvalnom smislu, već na opadanje kvaliteta igara. Neke od kultnih kompanija tipa Square Enix i Capcom su sebe ovako upropastile u očima fanova. Ovo je u slučaju postojećih kompanija, a gledano sa druge strane, kako raste gejming na mobilnim telefonima, sve više novih kompanija će raditi samo na takvim vrstama igara (očigledno, žele i one da profitiraju), takođe doprinoseći šteti celokupnoj industriji video igara. Problem je što ima mnogo osoba koje se ne zanimaju za igre dovoljno da bi kupovali konzolu i PC, tako da igraju igre na mobilnom telefonu koje, bez obzira što su osrednjeg kvaliteta, zadovoljavaju njihove niske standarde. Na kraju, dobijamo tržište puno igara tipa navedenog u razlogu broj 1.

Evo u šta se kultna igra iz 1994. godine pretvorila (Final Fantasy VI)

Želeo bih da spomenem skorašnji fenomen zvani Flappy Bird. Kao i u primeru sa Angry Birds, ovo je plagijat jedne stare flash igre poznate pod imenom "Helicopter". Takođe, cevi između kojih se provlačite u igri su uzete direktno iz Mario igara, čak je i sam izgled ptice kopiran. Flappy Bird je čist plagijarizam od igre koji je uspeo da kreatoru donese veliku popularnost, i da nažalost zatrpa internet gomilom zajebancija na foru ove igre (koje su me smorile za manje od dva dana). Tvorac je rekao da se igra povlači sa tržišta, iz razloga što igrači gube vreme, a i što nije očekivao toliku popularnost i samu prašinu koja se digla oko njega, mada ako mene pitate ja bih za 50,000$ dnevno (toliko dobija od kada je igra izašla) izdržao sve negativne stvari koje su rečene o meni ili o igri. Moje mišljenje je da ne povlači igru iz razloga gore navedenih, već zato što se plaši parnice koja se može povesti zbog raznih stvari koje je kopirao. Naravno, razlog zašto igre koje su izmislile neki koncept ostaju nepoznate i ne dobijaju zasluženu slavu je zbog njihove nedovoljne popularnosti, a tako je i u drugim oblastima tipa kinematografija. Kladim se da činjenicu da je kultni animirani film "The Lion King" kopija japanskog animiranog filma "Kimba the White Lion" ne zna previše osoba.

Barem se potrudio da zameni kaktuse

Još uvek se nisam dotakao kontrola ovih vrsta igara, koje su takozvane touchscreen kontrole (igra reaguje na dodir ekrana). Ovo kritikujem pošto nije dobro za skoro sve igre, posebno za akcione. Najgore iskustvo koje sam imao jeste igranja Counter-Strike-a sa touchscreen kontrolama i to ne želim nikome, čak ni mom najgorem neprijatelju. Ubedljivo najgore vrste igara za mobilne telefone jesu takozvane f2p (free to play) igre. Za razliku od npr. Team Fortress 2 koji je primer dobre f2p igre, pošto bez plaćanja možete parirati premium igračima, još i ne postoje oružja koja ne možete priuštiti tako da oni koji troše novac nemaju prednost osim kozmetičkog izgleda, tako da je igra potpuno fer za sve igrače. Ipak, f2p igre za mobilne telefone su skroz drugačija priča. Jedna takva igra koja je skoro izašla je Dungeon Keeper. Dungeon Keeper je ime franšize koju je osnovala kompanija Bullfrog Productions (koji su takođe poznati po igri Theme Hospital) i ona je prešla u ruke EA Games-a kada je Bullfrog finansijski propao. Mnogo godina je prošlo i fanovi su verno iščekivali novi Dungeon Keeper, ali umesto dobre igra koja bi ujedno stvorila trilogiju, dobili su ovaj horidan f2p naslov. Još jedan primer loše f2p igre za mobilne telefone jeste Plants vs Zombies 2 (koji sam ja željno iščekivao čim sam prešao keca), a zajednička stvar za ova dva f2p naslova jeste nemogućnost uživanja u igri ako se ne koristi novac. Za skoro svaku stvar u Dungeon Keeper-u (od poboljšanja radnika do kopanja zidova) se kupuje. Daleko od toga da morate da kupujete stvari, ali ste prinuđeni ako želite da uživate u igri. Kopanje jednog zida 24h sigurno nije zanimljiva stvar. U Plants vs Zombies 2, imate nekoliko besplatnih biljaka, a sve ostalo se kupuje. Ne moram da spominjem koliko je ta igra monotona ako opet, ne odrešite kesu i nabavite sebi još neke stvari u igri. Ukratko, bez novca je uskraćena sama srž igre. Što je najgore, osim što ćete dobiti osrednje iskustvo čak i ako koristite novac, izgubićete mnogo više nego što mislite, toliko mnogo da za te potrošene pare možete da kupite jednu pa i više originalnih igara. Preporuka - držite se dalje od f2p naslova, a ako vam se baš igra onda pokušajte da nađete neku alternativu (Plants vs Zombies 1 i Dungeon Keeper 1 u ovom slučaju, koji su mnooogo bolji).

Da, lepo vidite, istinski piše 23h i 23 min

Gledano u celini, gejming na mobilnim telefonima je kancer video igara koji se sve više širi, i ako se ne umanji (ili još bolje - odstrani) biće nevolja za celu industriju igara. Preporuke za kraj: Ako ti je dosadno dok si na putu, kod rođaka itd. umesto da igraš te vrste igara, mogao bi da uzmeš da čitaš neku knjigu za promenu, ili ako baš želiš da igraš video igre, kupi neku portabl konzolu (nisu sve skupe). Ako ti je dosadno dok si kod kuće a nisi neki veliki obožavalac igara, uđi na fejsbuk i pikaj Farmville, Cityville i ostale Facebook flash igre koje su na sličnom nivou kao i te igre za mobilne telefone (čak možeš i da piratuješ Fruit Ninja, Angry Birds i još neke ultra popularne naslove koje su prebacili na PC). Dodatni savet: mobilni telefoni mogu da podržavaju emulatore, tako da možete da bolje ubijate vreme igrajući npr. Chrono Trigger a ne Angry Birds.