Remek-dela kinematografije #1 - Mon Oncle

Zaista ne znam kako da rečima opišem ono što sam osećao tokom gledanja ovog filma, Žak Tati stvara veoma specifičnu atmosferu u svojim filmovima. "Mon Oncle" (tj. "Moj Ujak") predstavlja jedan od četiri filma u kojima se pojavljuje gospodin Ilo. Prepoznatljiv je zbog svog specifičnog hoda, šešira i lule. U jednom od kadrova na početku filma, Ilo je vešto sakriven, ali svaki pažljiv posmatrač i poznavalac će ga prepoznati iako je okrenut leđima i daleko van prvog plana, zbog njegove gestikulacije. U prvom planu je sukob Iloa sa modernizovanim okruženjem, i ismevanje istog. Kompleksni stanovi sa skoro potpuno praznim sobama i kuhinjama koje imaju rernu u koju moraju da se ukucaju dugačke i komplikovane kombinacije samo zarad ispunjavanja trivijalnih stvari definitivno nisu praktični, i služe kao nešto čime se ljudi hvale i ujedno misle da su veoma napredni. Fabrike sa skoro potpunom mehanizacijom su definitivno praktične, ali ne samo da otuđuju ljude, nego ih i navode da preziru posao. Toliko, u stvari, da u jednoj od scena vidimo kako oni izbegavaju svoje dužnosti i samo kada vide ljubimca svog šefa počinju da se prave da rade nešto, jer ih on povremeno proverava. Uzimajući u obzir ovaj koncept (ismevanje modernizovanog društva), potencijal je ogroman, pogotovo kada se u ovako specifično okruženje ubaci Ilo. On je veoma jednostavan čovek, ali pod tim ne mislim ništa loše. Povučen, fin prema svakome, voljan da pomogne (nažalost često čineći neku štetu) - arhetip dobrog čoveka. Nažalost, znamo kako oni završavaju u modernom društvu. Ilo nije izuzetak, ali je Tati malo blaži prema njemu, a i sam Ilo je takva ličnost da njegovi lični neuspesi, pa i neuspesi drugih, ne uspevaju da unište motivaciju. Prolazi kroz svakakve stvari, ali i dalje ne gubi to svoje dobro lice, i pokreti su mu svakog puta opušteni i nestidljivi. Bez skoro bilo kakvog nerviranja, on prolazi kroz život kao što prolazi kroz ulicu - lagano. U ovom filmu možemo da posmatramo komunikaciju sa porodicom njegovog brata. Ta porodica poseduje jednu od kuća opisanih gore. Njihov sin ne uživa u takvom ambijentu, i traži spas u određenom okrugu grada koji je staromodan, vezujući se za Iloa, koji živi u tom okrugu. Ipak, iako je on glavna ličnost koja se i pojavljuje u nazivu filma (Ilo je ujak tom detetu, jelte), postoje određene ličnosti koje se pojavljuju dovoljno da se za njih može reći da nisu baš likovi za jedan kadar, ali ta opservacija lako može da izmakne nekom gledaocu, jer Tati voli da obogati svoje kadrove raznim dešavanjima, čak i kada nema potrebe za tim. Postoji veliki broj scena u kojima se dešava toliko stvari odjednom, da to sve može da se primeti samo ako se scena premota nekoliko puta. Koliko samo malih priča može da se uoči pažljivom opservacijom. Primer bi bio deo filma u kom se prikazuje kupovina na pijaci. Naravno, siguran sam da se većina skoncentriše na Iloa, ali ako bi se bacio pogled na ostatak scene, videlo bi se kako jedna starija žena raspravlja sa prodavačem o ceni određenog povrća, kako majka priča nešto svom detetu itd. Vidimo samo pokrete tela, ne čujemo glasove, ali možemo da napravimo priču na osnovu toga. Više njih, u stvari, jer su te scene dovoljno precizne da može da se stvori materijal, a dovoljno neprecizne da se više toga uklapa - zlatna sredina. Šta to majka govori svom detetu? Da ne želi da mu kupi sladoled? Da ustane sa trotoara jer je prljav? Šta ako je na trotoaru zato što tera inat iz nekog razloga? Ovakav način snimanja filma podseća na pravi život, jer i mi volimo da teorišemo o tome šta se dešava u nekoj situaciji koju zateknemo, a koja pripada toj zlatnoj sredini vezanoj za materijal. Tati je znao to, samo je dao spreman i precizniji kalup, i ne samo to - hteo je da podseti na vrednost jednostavnih stvari. Mnogi ljudi to zaboravljaju. Samo se treba skoncentrisati i gledati oko sebe, svet nije tako dosadan kao što izgleda, uvek se nešto dešava. Toliko toga se može pronaći u tim, navodno malim stvarima, ali mnogi su zaokupljeni samo svojim životom, a i modernizacija je pogoršala ovo. Kakvih će biti dešavanja kada mašine preuzmu skoro svaki posao? Sa gomilom ovako specifičnih kadrova, Tati uspeva da stvori specifičnu atmosferu koju ne mogu da opišem rečima.

                                              Ovako bogate scene su mnogobrojne

Ali, pokušaću da iskoristim neke reči. Tokom gledanja ovog filma, osećao sam se kao da šetam kroz ovo mesto, ne samo zbog ovako obogaćenih kadrova (toliko bogatih, da neki delimično podsećaju na slike velikog Brojgela starijeg, koji je voleo da pretrpava svoje slike detaljima), već i zbog određenih situacija koje su tako smešne i nemaju smisla, ali opet mnogo doprinose tom osećanju života. Mnogobrojne su, od scene u kojoj Ilo ide do svog skromnog stana, zaklonjen zidom i prozorima tako da njegove pokrete možemo samo da prepoznamo na osnovu pozicije nogu (a stan je u zgradi koja ima tako specifičnu strukturu da će da zavara skoro svakog ko prvi put gleda film), pa do scene u kojoj Ilo pomera svoj prozor i ujedno sa njim i refleksiju svetlosti, utičući na to da li će kanarinac koji se nalazi ispred njega da peva ili ne (u zavisnosti od toga da li je osvetljen ili nije). Sve je ovo nekako apsurdno, ali izaziva određeno osećanje zadovoljstva, i toplotu u srcu. Pridodaje već opuštenoj i nevinoj atmosferi. Naravno, ovaj film je komedija, tako da smešnih scena i te kako ima, ali zbog retko koje sam se glasno nasmejao. Ne zato što je većina aspekta komedije loša, već zato što je to tako specifičan humor, koji ne izaziva spoljašnji smeh, već unutrašnji smeh. I ne samo smeh, nego i osećanje prisnosti, kao da je Ilo tvoj stari drugar koga posmatraš i koji je toliko simpatičan da ga jednostavno obožavaš. Ne možeš da odoliš a da se ne nasmeješ iznutra, a taj smeh je mnogo teži za indukciju i značajniji od onog spoljašnjeg.  Šlag ove fantastične torte je gestikulacija samog Iloa (što nije začuđujuće, jer dijaloga nema toliko, skoro sve je izloženo kroz sitne ili krupnije scene). Jedna od vrhunskih scena je kada dolazi u susret sa posudom koja je građena od takvog materijala da odskače kada se pusti sa veće visine. Hulo nakon malo igranja sa posudom uzima čašu i bez oklevanja je baca. Čaša se lomi, jer je od stakla, i lice koje on tada napravi je jedno od najboljih ikada, i toliko verno, da sam skoro ubeđen da je zaista iznenađen ovime, i da zaista nije očekivao da se ovo desi. Spomenuo sam gore da postoje likovi koji se provlače kroz više od jednog kadra, pa može da se kaže da imaju malo veći značaj. Tipa, imamo čistača ulice koji stalno planira da počisti nešto ali doziva neke ljude u okolini da priča sa njima. Ako se obrati pažnja i uoče se ti likovi koji se stalno iznova javljaju, postiže se osećanje specifične familijarnosti, kao da su nam te osobe komšije. Film počinje sa četiri psa koji se šetaju po gradu, i završava se sa njima, tako da imamo prstenastu strukturu. Pre poslednje scene, gospodin Ilo odlazi iz grada. Veoma gorak kraj, ali tako se i završavaju svi filmovi sa Iloom. On odlazi, ne može da ostane zauvek. Ipak, nije sve tako crno. Ovaj film se može gledati više puta, da bi se primetile te propuštene priče u pozadini centra dešavanja, i da bi smo se podsetili tog mirnog mesta i svih tih likova, prvenstveno Iloa. "Ponovo je slučajno probušio ovu cev i izazvao curenje vode...još jednom se ovaj lik okomio na njega, i nakon pogrešnog početka tuče ušao je sa njim u kafanu, nakon koje je izašao kao jedan od njegovih najboljih prijatelja...", mislićete i mahati glavom, smejući se u sebi. Ponovno gledanje ovog filma izaziva ponovnu toplinu oko srca, i još veću nostalgiju od one iz prethodnog gledanja.

     Malo je teško primetiti  na slici, jer je statična, ali pazite način na koji Ilo posmatra taj objekat

Manga preporuke #1 - Legenda o najsnažnijem čoveku Kurosavi

Saikyou Densetsu Kurosawa (The Legend of the Strongest Man Kurosawa) je fantastičan japanski strip (od sada pa nadalje koristiću termin "manga"). Prvo što nekim čitaocima pada na pamet na spomen mange jeste verovatno nešto kao Naruto ili Zmajeva Kugla. Ne čitaoče koji ovo misliš, ovde nema likova sa supermoćima, epskih borba dobra i zla, protagonista koji uvek pobeđuju, niti bilo kojih drugih stereotipa (tipa kosa ludog izgleda i preterano velike oči). O čemu se onda ovde zapravo radi? Kurosava, naš "junak", је ekstremno normalan lik. Star je 44 godina i ceo život provodi radeći kao građevinski radnik. Nema talenata, niti je harizmatičan ili lep. Ukratko - Kurosava je potpuni promašaj u životu. Ispod ove ružne ljušture od koje svi zaziru krije se čovek dobrog srca koji pati zbog toga što nije prihvaćen od strane većine poznanika još od malih nogu. Na njega gledaju kao na glupog čoveka koji nema osećanja, i koji često koristi snagu, jer za bolje ne zna. Ipak, jedne večeri kada je pijan po stoti put, a i sit svega, donosi veoma važnu odluku - promeniće se i ujedno naterati ljude da vide kakav je on čovek zapravo. Kroz mangu pratimo njegov pokušaj metamorfoze. Put, nažalost, nije tako lak i naš junak nailazi na mnoge probleme, sebi postavlja razna pitanja vezana za ljudsku egzistenciju, kontemplira o mnogim stvarima, čudi se raznim prizorima. Raduje se, plače, oseća bol, stvara nove prijatelje, ali takođe i neprijatelje.

Ljudi su samo delimično krivi za svoj pogrešan utisak o Kurosavi. Kurosava svojim ponašanjem odaje takav utisak da je teško ne misliti tako nešto o njemu, sem ako ga ne poznajete lično. Stidljiv je i čudno se ponaša. Ipak, nemoguće je da će ga osoba koja čita mrzeti, jer će pre ili kasnije početi da saoseća sa njim, što je i bio cilj autora. Izmene na Kurosavi se ubedljivo primećuju, nisu uopšte forsirane i potpuno su prirodne. Uspeva da ostavi čitaoce bez daha i da izazove divljenje u njima. Uistinu, Kurosava je kao što podnaslov ove mange kaže - najjači čovek. Ne samo fizički, već i psihički. Ima momenata kada je u strahu, ali zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti i duhu, gura napred. Ipak, on nije perfektan, ne uči uvek iz svojih grešaka i ispada glup u nekim situacijama, ali ga to čini i pravim čovekom. Zbog ovoga uspeva da stvori sinergiju sa čitaocem. Nije prelep, pametan, niti ima supermoći. On je jednostavno depresivna osoba koja provodi svoj život veoma generično (ide na posao, posle se napije, zatim ide kući i spava). U nekim trenucima pokazuje jaku snagu volje ili kritičko razmišljanje (npr. u toku fudbalske utakmice odjednom kreće da kontemplira o sreći). Jednostavno, on je slika i prilika depresivnog čoveka osrednjih godina. Autor je previše dobro poznavao ovakav tip ličnosti, ako i sam to nije bio. Kurosava započinje putovanje tako što pokušava da pridobije ostale građevinske radnike, ali bez obzira na brojne pokušaje, ne uspeva. Dovodi sebe u brojne situacije u kojima liči na negativca, i zbog toga ga radnici mrze još više. Zato što je baksuz, Kurosava uspeva da sebe ovim pokušajima nekako uvuče u tuču, i to sa bandom srednjoškolaca. Šta se dešava dalje...pa, saznajte sami. Stil crteža će nekima smetati, ali nadam se da će istrajati, jer je ovo po meni najbolja manga ikada. Nikada u svom životu nisam pročitao neko delo koje toliko maestralno meša komiku sa dramom, i nikada nisam osećao toliku žalost i toliki smeh u isto vreme. 

PC "Master" Race

Hteo sam da se pozabavim jednom zanimljivom temom u današnjem tekstu. Sve češće i češće na internetu nailazim na komentare tipa "PC MASTER RACE" (da, krupnim slovima). Komentator ovime izražava svoje mišljenje da je PC najbolja platforma za gejming i ne govori merilo na osnovu kojeg je došao do tog zaključka. Da li su ti brojni komentatori u pravu? Naravno da nisu. Potrebno je dosta znanja o video igrama (likovi koji misle da je pravilan termin "igrica", koji nemaju mentalnu predstavu o svetu video igara pre  Kanter Strajka 1.6 mogu da odmah stisnu iksić) da bi ovakva tvrdnja imala kredibilitet. Većina koja ovo izgovara nema to potrebno znanje, čak ima i atribute koji odgovaraju onima koje sam naveo u zagradi u prethodnoj rečenici. Iz tih atributa možemo da deduktivno dođemo do sledećeg zaključka - oni imaju veoma različitu predstavu o video igrama, kao i većina ljudi na ovim prostorima. To je ipak, tema za sebe, i to ću da ostavim za drugi put. Hajdemo da se sada skoncentrišemo na samo znanje tih osoba o igrama, ne za njihov mentalitet vezan za igre. Ovde bih izdvojio tri vrste takvih ljudi: despodentne, plauzibilne i elitiste. Razmotrićemo svaki od ta tri tipa malo pažljivije. Krenimo od onog tipa koji ja zovem "despodentni". Zbog čega ih tako nazivam? Iz prostog razloga, jer misle da mnogo znaju, a skoro ništa ne znaju. Tipičan predstavnik ove grupe je osoba koja provodi većinu svog gejmerskog vremena igrajući neku onlajn multiplejer igru (npr. League of Legends), i pored toga poseduje znanje vezano za maksimalno dvadeset igara, računajući samo franšize a ne svaku pojedinačnu igru u franšizi (npr. Assassin's Creed 1, 2, 3 se računaju kao jedno). Naravno, pod "poseduje znanje" mislim na to da je prešao igru (onlajn, sportske, trkačke i borilačke igre ne računamo, jer ne mogu da se pređu), tako da se čitanje naslova igre ne računa. Većina njih, ipak, ne zna za više od deset igara ako uzmemo ovaj kriterijum u obzir, i retko ko stigne do 20, a u ekstremnim slučajevima i prebaci tu cifru. Dobar deo ovakvih gejmera koji izgovaraju "PC MASTER RACE" frazu se nalazi na našim prostorima. To su uglavnom deca između 10 i 15 godina starosti koja vise na Fejsbuku i Jutjubu, lajkovali su nekoliko gejming stranica, videli neke stvari preko Jutjuba i sada misle da znaju mnogo, a ne znaju skoro ništa. Pored toga što nemaju potrebno znanje o gejmingu da bi tvrdili da je PC master race, takođe ni ne znaju osnove stvari vezane za računarsku tehnologiju. Ukratko rečeno, ove osobe nisu vredne vaše pažnje, i u najvećem broju slučajeva argumenti koje ste otkucali neće ni razmatrati jer ne žele da malo više razmisle o tome, a to opet, proizilazi iz onog mentaliteta vezanog za video igre, a o tome ću se pozabaviti u posebnom tekstu. Pre nego što nastavim dalje, želim da kažem da ovim tekstom ne impliciram to da svi koji igraju video igre trebaju da ih proučavaju ili da se njima mnogo posvete, već samo želim da despodentni shvate svoje neznanje i da, kada se priča o najboljim igrama ikada npr., ne izražavaju kao da su apsolutno u pravu. Moving on, drugi tip zovem "plauzibilni". Oni su bolji od despodentnih kada je znanje u pitanju, ali opet, te nijanse veoma variraju od osobe do osobe, i skoro ih je nemoguće definisati ovde. Ipak, najčešće sam nailazio na one koji se razlikuju za neku manju nijansu od despodentnih. Uzeću FPS žanr kao primer da bih naveo na šta mislim. Sa jedne strane, imamo despodentnog koji svoje vreme najviše provodi na Call of Duty ili Battlefield FPS-ovima, a sa druge strane tu je plauzibilni koji se zabavlja sa malo drugačijim stvarima, tipa Half-Life serijal. Ja tvrdim da je razlika između Half-Life-a i CoD-a velika, ali zašto onda pričam da su plauzibilni samo za nijansu bolji od ovih prethodnih? Prosto, jer se još uvek nisu oslobodili tog problema koji se javlja kod njihovih "kolega", a to je mišljenje da mnogo znaju, ali se pored toga javlja i još jedan, dodatni problem - oni ne samo da misle da mnogo znaju, već i kritikuju ove despodentne, misleći da su oni mnogo iznad njih, a u razlika je od samo nekoliko stepenika. Ako malo logički razmislimo nakon ove tvrdnje, jedna stvar je očigledna - da se plauzibilni više zanimaju za igre, čim osećaju potrebu da ne samo ispoljavaju svoje znanje o igrama, već i da kritikuju određene ostale gejmere, misleći da su mnogo iznad njih. To je ta potreba koja se javlja svakome ko pređe na ovaj nivo (primer bi bio neki Srbin koji je igrao Kanter celog života, zatim se zainteresuje za neke mejnstrim igre, odigra ih, i kreće da se smeje ostalim srpskim gejmerima koji tamo gde je on nekada bio). U suštini, oni osećaju veće zadovoljstvo od despodentnih, i osećaju da imaju mnogo više znanja, i sa mnogo više samouverenja ga izlažu. 

Jedna od potkultura PC Master Race-a je prikazana na ovoj slici, gde je Gabe Newell predstavljen kao vođa "master" rase PC gejmera. Ova potkultura se razvila na gejming subredditima, gde uvek vlada fanatizam vezan za Steam i Gabe-a. Karakteristična odlika ovakvih slika je predstavljanje PC "Master" rase kao mišićavih pojedinaca, želeći tako da simbolišu snagu svojih mašina

Pre nego što nastavim dalje, hteo bih da napomenem dve stvari, prvo - ovo nije stroga podela, veoma sam svestan da postoje oni koji ne mogu da se svrstaju u bilo koju od ovih kategorija, a drugo - određene osobe prvog i drugog tipa imaju određene zajedničke atribute. Najglavniji bi bio taj da, iako koriste argument za kvalitet grafike na PCju, ne kupuju grafičke i procesore da bi mogli da igraju sa 60fps na 1080p rezoluciji sa 120hz refresh rate, kao što stalno napominju. Ne kažem da njihov argument nije tačan, skroz suprotno, oni su skroz u pravu, ali zašto to promovišu kada oni sami ne iskorišćavaju taj potencijal? Zašto je za njih baš PC najbolja platforma za gejming, kada ga ne iskorišćavaju do maksimuma? Odmah će svako da kaže - igre. O tome ću uskoro da kažem nekoliko stvari, samo da spomenem treći tip. Na kraju imamo elitiste, i po meni, oni mogu biti ili dobri ili loši. Obe podvrste poseduju veliko znanje o video igrama, razlika je samo u tome koliko su agresivni kada su njihovi stavovi u pitanju. Dobri elitisti shvataju greške drugih, ali najčešće ne učestvuju u raspravama, a loši za razliku od njih, vole da se svađaju i često započinju rasprave, čak i sa despodentnima (a mi znamo, kao što smo utvrdili ranije, da njih skoro uopšte ne zanimaju igre toliko, i da samo vole da bace neki komentar da bi se osećali pametno, a argumentaciju i kriticizam loše primaju). Želeo bih da sada preko Fallout franšize predstavim sva tri tipa gejmera (ali ne gejmera uopšte, već gejmera koji izgovaraju frazu "PC MASTER RACE", setimo se, to je glavna tema ovog teksta).

Konzolaši su uzvratili udarac pravljenjem raznih izmenjenih verzija originalne slike gde prikazuju sebe kao Master Race, ili sebe zajedno sa PC-jem kao Master Race

Fallout serijal se sastoji od Fallout 1, 2, Tactics, Brotherhood of Steel, 3 i New Vegas. Despodentni ne bi igrao Fallout serijal, tako da za njega nemam šta da predstavljam. Plauzibilni može da favorizuje ili Fallout 3 (ako je samo za jednu malu nijansu iznad despodentnog), a ako nju favorizuje, to je verovatno prva i jedina Fallout igra koju je odigrao, ostale je probao i ne
sviđaju mu se, ili mu se sviđa samo New Vegas, ali manje od trojke (pričaću o ovome u zasebnom tekstu), ili može da favorizuje New Vegas (ako je više nijansi iznad despodentnog, ali kao što sam ranije napomenuo, ove podele nisu stroge, i neko može da npr. favorizuje New Vegas, i da je to jedina ili jedna od malih razlika, a po ostalim preferencama pripada despodentnom tipu), Elitisti će favorizovati Fallout 1 i 2, stare CRPG-ove koji se ne mogu svariti lako, i za koje je potreban specifičan ukus. Pre nego što nastavim dalje, siguran sam da se većina pita kako ja mogu da određujem koja je igra bolja od koje. Zar nije sve subjektivno? Do neke mere jeste, ali smatram da igre imaju elemente koji mogu da se objektivno sagledavaju (gejmplej i priča npr.), pored onih subjektivnih elemenata (atmosfera igre npr.), ali uostalom, o tome ću više pisati u nekom drugom tekstu. Znači, moj glavni argument za sada je taj vezan za znanje samih likova koji izgovaraju ovu frazu. Ipak, to nije jedini argument, jer bez obzira što ti gejmeri nemaju znanje, to ne znači da je tvrdnja netačna. Zašto ne bismo pogledali samu suštinu ovog argumenta - igre. Već smo utvrdili pre nekoliko pasusa da deo likova koji govori o tome to ne iskorišćava, a drugo, bila bi tuga kada bismo od svih mogućih platformi pričali da je PC najbolji zbog grafike (eto, spomenuo sam platofmer i setio se konzola, o njima nisam pričao, ima ih toliko mnogo, samo ću ukratko spomenuti da despodentni ne mogu da navedu pravilno ime jedne konzole, ili mogu, ali u manjem broju, da plauzibilni mogu da navedu više konzola, a da elitisti poznaju skoro sve konzole). Glavni argument koji se koristi za to da je PC najbolja platforma je to što može da emulira igre sa konzola. Ovaj argument mi nikada nije bio jasan, jer da te konzole nisu postojale na prvom mestu, PC ne bi imao šta da emulira. Ako neko krene da mi govori da bi te igre izašle za PC da konzole nisu postojale, mogu da im se samo smejem u lice ako misle da bi izgledale isto kao što izgledaju na konzolama. Ne, PC gejming publika je drugačija, način objavljivanja igre je drugačiji, plus ako uzmemo u obzir da mislim i na igre osamdesetih, tek onda imamo problem. Drugi argument je to da PC ima mnogo bolje igre nego konzole. Ovaj argument najčešće izgovaraju loši elitisti, koji su zagriženi ljubitelji vestern igara. Ne moram da govorim zašto je ovaj argument loš naravno, uvek je loše uhvatiti se kompletno za jednu stranu spektruma. Ipak, pogledajmo malo ekskluzive koje PC ima.

Primer 4chan potkulture PC Master Race-a, razlika sa Reddit potkulturom je primetna

Bacimo pogled na DOS, koji ćemo upoređivati sa četvrtom generacijom konzola. Ako gledamo 2D platformere, za DOS možemo da navedemo Jazz Jackrabbit 1, Commander Keen serijal, Crystal Caves i Abuse. Za četvrtu generaciju konzola možemo da navedemo Yoshi's Island, Sonic the Hedgehog 3, Sparkster i Gunstar Heroes (zapravo, mnogo više mi pada na pamet, ali da budemo fer kada je broj igara u pitanju). Nezvanični koncezus je to da su 2D platformeri za tu generaciju konzola bolji. Ako gledamo trkačke igre, DOS ima npr. Wacky Wheels, a konzole tog vremena Rock 'n' Roll Racing, Super Off Road itd. Opet, koncenzus je na strani konzola. Ako uzmemo SHMUP igre, DOS ima Tyrian (jedina koja mi pada na pamet), a konzole Gradius, Parodius, Super R-Type, Darius, Axelay, mogu ovako do sutra. Opet, koncezus je na strani konzola. Mogao bih ovako za svaki žanr osim strategija, point 'n' click igara i tekstualnih avantura, ali shvatate poentu. DOS je mediokritet od platforme, i ovi koji se deru "PC MASTER RACE" za igre odatle i ne znaju. Sada, neki će pokušati da opravdaju ovaj mediokritet DOS igara time što PC nije ekskluzivno platforma za video igre. Te osobe su potpuno u pravu, ali da li je to argument? Nije, jer mi sudimo o platformi na osnovu igara. Neću da kao merilo kvaliteta neke platforme uzimam u obzir to da mogu da stavljam koji god želim wallpaper. Da, praktično je imati platformu koja ima i igre, a i programe, ali mi ne gledamo raznovrsnost sposobnosti, već raznovrsnosti igara. Ako pak, uzmemo da gledamo neke kasnije ekskluzive, one nakon DOS-a, možemo da nađemo neke dobre igre, ali kada se to sve sabere sa svim ekskluzivama konzola, ne može da prismrdi. Jeste, većina konzola može da se emulira u današnje vreme, i PC jeste pobednik kada je taj backwards compability u pitanju, i jeste najbolja platforma, ali ne onako kako je određeni gejmeri zamišljaju. Najbolja je platforma, jer može da pruži onom pravom gejmeru mogućnost da isproba igre sa brojnih platformi, a pored toga i ponudi ekskluzivne PC igre, nije najbolja zbog najbolje grafike, ili zbog toga što možeš da se hvališ da možeš da emuliraš sve konzole. Ne bi mogao da one nisu postojale na prvom mestu, a drugo, jedna konzola je spasila tržište video igara (čudno da nisam veći deo teksta posvetio ovome, ali kada bi trebalo da otkucam sve što mi je na pameti, ovo bi bio dugačak tekst, a već i jeste). Treće, konzole takođe imaju dobre igre. Rispekt za konzole, rispekt za PC, ne PC Master Race, vec Idort Master Race (Konzole + PC).

Nakon pročitanog teksta, da li možete uočiti greške na ovoj slici?